УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 28. август 2012.

Македонске гајде / Стоилков Илчо



                1.

                У августу 1972.  купио сам камион ТАМ - ПИОНИР - ПРАГА  за петстошесдесет иљада  и почео  сам да радим као  аутопревозник. Превозим дрва из моје шуме, препродајем; помало крадем из државне шуме. Једне вечери изађем са једним другаром на корзо, а тај је имао девојку. Шетали смо утроје до десет увече; онда они мени кажу, да је време да идемо куд је који намерио, а ја, будући да немам где да пренмоћим, питам их : " Има ли места да преспавам код вас?"  "Ако хоћеш да те поведемо код једне другарке, али да јој не говориш безобразне ствари пошто она не воли такве ствари", и ја сам се сложио. Пођемо. И та нас прими лепо и скува нам кафу. И док се кафа кува, она ме пита  одакле сам и што сам сам, и ја сам јој одговорио истину. Попили смо кафу, ракију; и ја видим да та  женска поцрвени кад је погледам...Гледала нам је у шољу; причала нам о себи...Причала нам је и о себи, а ја нисам у то поверовао. И тако прође пола ноћи, а негде око три предзору ја сам хтео да кренем камионом по дрва, али ме она не пусти. Легао сам и заспао као коњ. Опио сам се. Кад сам се пробудио, гледам, та жена лежи поред мене. Видим на сату - 11 пре подне. Пробудим је. Она скува кафу и каже ми : " АјÄ  да идемо заједно по дрва, требају ми два кубика, па ћу да ти платим". Ја кажем : "Добро, спреми се".  Кад смо стигли близу мога села, она почне да ме моли : " АјÄ д идемо код твоје мајке". А мене је помало срамота, како да је упознам са мајком кад је нисам  добро познао, кад не знам каква је, је ли нека курветина или не. "Ако хоћеш сада да утоваримо дрва, па да возимо у Штип, и ако можемо тамо да разговарамо озбиљно, без врдања и лажи". "Добро, нека буде како кажеш. Али мене  једно мучи, ово, слушај, Илчо, мене је срам да ти кажем, ја тебе волим и хоћу да останем са тобом...Како одлучиш ти тако нека буде. Али да се ми узмемо..."  Рекао сам јој : "Ја сам сирома човек. Немам ништа друго осим овог одела на мени и камиона. Ако ми купиш ново одело и ако мислиш да будеш само моја жена, ја се слажем. Каква си била не знам, али од сада да будеш добра!"  Све је то било у њеном стану  у Штипу; понудила ме је ракијом; попио сам добро. Брзо сам изгубио срам; почео  сам да је грлим и вучем према кревету; она ме је чупала за косу. После се ја скинем и почнем и њу да свлачим, а она заплака и рече: " Пре два месеца имала сам дечка, али ме је преварио и отишао у војску. Веруј, десет - петнаест дана сам му се дозволила, а са другима нисам имала работе. Иле, питај кога хоћеш!"
                "Арна лоша, ја те волим и нећу да те оставим", кажем и она почне да ме грли, кад неко чук - чук на врата. Ја се не плашим пошто знам да станује  код неких старих људи. А  то је био мој другар са девојком. Ова моја им каже како смо били по дрва и како смо одлучили да се узнемо. Отишли смо у хотел. Скупили се моји другари. Тамо смо пили до поноћи. Појави се један милиционаер и вели : "АјдÄ д идемо у станицу", и ја велим : "Добро".  И некако се договоривши на брзину са овим мојим другарима ја побегнем милиционару испред носа. Одем у стан моје девојке. Дођу и остали и онда мојим камионом пођемо у село код моје мајке. Тамо ми честитају снаја и мајка. Девојка ми после купи ново одело, ципеле, бунду од сто двадесет иљада. Напустио сам је после месец дана...

                *
                Све ово што намеравам да забележим  прошло је преко моје главе : тако сам проживео до 18. јануара 1976. године. Тад сам се оженио по трећи пут. Пошто нисам писац, драги Мирославе Лукићу, ја немам намеру да своје доживљаје стављам неком трећем у уста, него да се одмах представим : СТОИЛКОВ ИЛЧО, рођен 18. августа 1956. године у селу Калапетровци - Штип, Македонија. Гајде сам научио да свирам још као ученик основне школе. Свирао сам на свадбама и на испраћајима војника. Умем да свирам у гајде боље него што возим камион. Црномањаст сам и женама сам се одувек допадао. Зашто?  Разговарале две девојке, једна питала другу : Зашто волиш црномањасте мушкарце?  Зашто да волим беле и плаве? Чоколада је црна и слатка, а снег је бео и хладан. Свакој  би девојци отпевао на почетку песму :  Кажи, моме, уситину љубиш ли ме, мамиш ли ме, ил се са мном поиграваш, да ти мине време? Ја не могу да разберем була ли си ил Гркиња, ил си, моме, Македонче, што си толко убаво? Можда би неком од песама, а ја их знам на стотине, могао да почнем ову причу, можда овако : Ја сам Илчо голем лола био, у кафани лоше учинио. Ја сам пио и чаше разбио, келнерки сам поштено платио. Ако умрем, обуците ми мангупско одело. Место попа, крчмарицу позовите, над главом ми буре поставите, од бурета славину отворите : нек потече љута шљивовица!... Ех, али то је зајебанција...Био сам  мангуп, бараба, проживео сам и лоше и добро, па да видимо шта сам запамтио и  шта могу да испричам...Ко хоће може да ми пише на адресу :  СТОИЛКОВ ИЛЧО, с. КАЛАПЕТРОВЦИ, 92000  ШТИП. ( Кад изађем из војног затвора, то јест - после  септембра 1977. године.)

                2.

                Негде око нове 1973. године ( са непуних седамнаест година) шетајући штипским корзоом наиђем на једну познату девојку, а она је  голема обер- курва. Познајемо се добро. Отерали су је од куће и зове се С. из села Крупишта (штипског). Каже ми : "Рани ме и купи ми хаљине; ићићу са тобом свуда", а ја јој предложим: "Ако хоћеш да те одведем у једно село, овчари дају по пет кубика дрва за један час, па ћемо продати дрва и паре поделити!" Она се сложи. Једнога дана одемо у село Бучум. Паркирао сам камион и оставио је да седи у кабини, а ја сам пошао код овчара. Беху двојица. Кажем им : "Ако хоћете да ми дате десет кубика дрва, оставићу вам женску од 16 година  да буде с вама целог дана!" погодимо се. Натоваре ми пет метара дрва и ја одем у Штип да продам. Женску оставим са њима. Вратим се у пет поподне и натоварим још пет кубика. Дрва продамо, паре поделимо и она остане са мном. После неког времена одвео сам је у село Б. Струмичко, да буде келнерица. Договоримо се да украде нешто пара из касе и да се нађемо у Штипу. Узео сам једну собу под кирију и дао јој адресу, али ми се она никако не врати. Да ли је жива и где је - не знам...

                3.

                Исто тако једном на корзоу нађем се са једним четрнаестогодишњим девојчетом. Крене са мном камионом, али не да да је ј. Једног дана ме поведе у продавницу и каже : " Да ми купиш  сандале", а ја не само двадесет иљада за сандале него и двеста иљада дао бих да је ј. Купио сам јој сандале и фустан. И једне вечери поведем је према неком парку, а тамо има посластичарница. И она каже : "АјдÄ прво да ме частиш неко тулумбе, после ћемо у парк!". Одемо, једемо слаткише, прођу пет - шест девојчурака, она их виде и каже : " Седи ту, сачекај ме, да идем да се видим са другаркама". Оде и до дана данашњег се не врати. Однесе ми четрдесет иљада у оделу и десет иљада у новчаницама. Не жалим паре, што ми однесе; жалим што је не ј.

                4.

                У јулу месецу 1973. године вратим се у село Калапетровци камионом, уђем  у наше двориште, тамо два милиционара. Мајка ме прекори: "Где си? Што те нема два месеца да се јавиш?" Ја јој кажем да сам био у Штипу, а милиционари загаламе на мене: "Коме си украо десет метара дрва?" "Ником нисам украо дрва, а ви ако хоћете да знате ко краде дрва, чекајте га ноћу на путу, па ћете га ухватити!"
                Вратим се у Штип да се нађем  са једном девојком ( дала ми је адресу). У њеном  стану, око десет увече, седе три девојке и пуше, али ње нема! Пију кафу. Понуде и мене. "Знаш ли зашто си дошао?"  "Погодио сам се са Милом да дотерам два метра дрва и да преспавам ноћас  овде, она се сложила". Немају оне појма да ја знам да су оне највеће обер - курве у Штипу; можда имају трипер; зато их избегавам.
"Направите ви вечеру; ја идем да паркирам камион са дрвима", лажем их, и оне кажу "Добро".  И одем и не вратим се, јер са зараженим курвама нећу да имам работу. Да их нисам познавао, могао сам да прокоцкам моју младост једне ноћи.

                5.
                (Иста, али сам јој  платио достојно)

                У октобру исте године ја налетим на девојку што ми је дала адресу на корзоу, пита ме зашто се нисам вратио да преспавам, ја је слагах : "Шумари ми узели дрва!И како да се вратим, рећићете да вас лажем, било ме срамота".  И кажем : "АјдÄ да пођемо сада камионом код тебе и твојих другарки", и она се сложи :"Добро".
                Закључам десна врата кабине и возим не у њен стан него у село Калапетровци; она плаче и хоће да полуди. Скренем у  шуму, почнем да је свлачим и скинем је сасвим голу. Ишамарао сам је. Ј.  сам је и одведем је код једног другара, у Штипу; дошла су још петорица. Изређамо се сви над њом, и пустимо је да иде у ноћ. Не може она мене да зајебе, него сам јој платио достојно!...

                6.

                У пролеће 1974. купио сам камионче марке ДОЏ - носивост 2 тоне. Стари камион ми је постао дефектан. Возим једном Пиринском улицом и заустави ме милиција пошто ми возило не беше регистровано, и ја одлучим да бежим, а у приколици имам два путника. Ја бежим, они ме гоне, али не могу да ме престигну. Стигао сам близу манастира "Света Недеља" ( два километра од Штипа) и више не могу да им бежим по путу, јер се шири, а милиционери на двадесет метара иза мене са ландровером; севне ми да извучем редуктор и скренем са пута уз једно узбрдо по коме ни пешак не би могао да иде, и кад се окренем и гледам, милиционери стоје на путу и крсте се, пустили су ме да побегнем у  моје село  Калапетровци. Одмах дође један и каже : "Ако хоћеш да ми пребациш 4 метра дрва у Штип, колко треба да ти палтим". Натоваримо и одемо у Штип. Сутрадан рано око пет сати враћајући се у село свратим да узмем бензин, кад тамо она иста милицијска патрола која ме је гонила. Отишли су путем Штип - Калапетровци да ме сачекају. Али ја кренем у другом правцу : Штип - Чифлик - Калапетровци, и не могу да ме ухвате...

                (  Наставиће се)
                                                                                Илчо СТОИЛКОВ

                ( Македонац И. Столиков је ову своју опору животну повест забележио као војник  у касарни у  Тузи, почетком лета 1977. године. Превод са македонског на српски : редакцијски. Не сме се прештампавати без дозволе Заветина)

   (  Извор: Књ. часопис ЗАВЕТИНЕ: бр. 7-8, 2000, стр. 89 - 95)

Нема коментара: