КОМЕНТАРИ

КОМЕНТАРИ
Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите на неки од часописа "Заветина", или од књига . Да ли вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача! Докажите...

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ
На неко од дигиталних издања "Заветина", по веома повољним ценама

недеља, 04. октобар 2015.

Опанци, по томе се знају Србијанци

Јединствена збирка, која задржи 70 пари опанака из разних крајева Србије, прати како се израда традиционалне обуће мењала кроз епохе. Шиљкани на листи чекања за заштићена нематеријална добра у Унеску



СРПСКИ опанак, било да је прешњак, сировар, чачански, банатски, шумадијски или шабачки, са шиљканом, или без њега - јединствен је производ у свету. Зато већ две године чека да га Унеско уврсти на листу заштићених нематеријалних добара. Историја ове српске етно--ципеле, од најстаријих сачуваних примерака ношених пре века и по, па до победника на светским сајмовима, сада се може видети у Музеју опанчарства, који је у четвртак отвореном у београдском селу Раковица.
Јединствена збирка, која задржи 70 пари опанака из разних крајева Србије, прати како се израда традиционалне обуће мењала кроз епохе и у односу на простор са кога долази.
Сваки пар истакнут у просторијама Националне асоцијације за старе и уметничке занате и домаћу радиност "Наше руке", прича своју причу, о времену, обичајима, о ногама које су их носиле, и фронтовима које су прошле, рукама које су их шиле и плеле... Део поставке сакупљао је годинама Дејан Милосављевић, председник Националне асоцијације, а половина поставке поклон је Београђанина Жељка Утвара, који је наш највећи колекционар ношњи и старих етно-предмета. До сада је, како каже, спасао од пропадања више од 3.000 предмета, међу којима и опанке.
- Најстарији примерци, које имамо у поставци, из средине су 19. века, из околине Ниша и Зајечара, и од пресне су, неуштављене коже - каже Стана Јарчевић.
- Трајали су само месец дана, били прилично неудобни. Касније се опанчарски занат развијао, а између два светска рата доживео је велики процват.
Како наша саговорница каже, што су премет и преплет на опанку били сложенији и ситнији, то је опанак био вреднији. А најбољи примерци умећа народне рукотворине освајале су награде на сајмовима у Бечу, Паризу, Лондону...
- Мушки опанак се традицонално прави са кљуном напред, или шикљом како је зову, док је женски увек без ње - каже Стана. - Упркос "јефтиним" рекла-казала причама о пореклу кљуна, којој је циљ да се омаловажи вредност опанка, сваки вез, преплет и премет, као и шикља имали своју симболику.


Изложба старе српске обуће: Опанци, по томе се знају Србијанци | Репортаже | Novosti.rs

Дугометражни документарац о Орхану Памуку и његовом Музеју невиности, који ћемо гледати на Фесту



ДУГОМЕТРАЖНИ документарни филм “Невиност успомена” о турском нобеловцу Орхану Памуку и његовом Музеју невиности који је основао у Истанбулу, чија је светска премијера на фестивалу у Венецији добила огромну пажњу медија и због самог присуства славног писца, имаће прилику да види и наша публика.
Како “Новости” сазнају из дистрибутерске куће “Мегаком филм”, овај јединствен филмски запис за који је Памук написао оригинални текст у трајању од 30 минута, гледаћемо на Фесту 2016.
Филм говори о Истанбулу колико и о музеју, а нови текст који сам написао својеврсна је ревизија љубавне приче испричане у роману ‘Музеј невиности’, овај пут из угла протагонисте приче који је био у другом плану”, изјавио је Памук.
Филм је режирао познати британски редитељ Грант Џи, на основу сценарија који је писао заједно са Памуком, и у 90 минута, колико траје, представља фасцинантно “путовање” кроз једну чудесну причу о љубави и страсти, коју је Памук описао у свом роману “Музеј невиности”, записали су критичари овогодишње Мостре.
Истоимени музеј Орхана Памука отворен је 2012. у истанбулској четврти Чукурџума, и у потпуности се заснива на његовом књижевном делу, што га чини јединственим и првим такве врсте у свету. Музеј садржи стотине предмета и ситница које су у вези са догађајима и главним ликовима из романа - Кемалом, успешним, богатим човеком, и његовом великом, нежном, опсесивном, али неузвраћеном љубављу према сиромашној, далекој рођаки Фусун...
СНОВИ О ИСТАНБУЛУОрхан Памук стигао је на најстарији филмски фестивал као добар познаник и пријатељ италијанске публике - пре неколико година предавао је на венецијанском универзитету Фоскари, три месеца живео је у делу једне од најлепших палата у овом граду. “Срећан сам овде, упознао сам у Венецији врло љубазне људе, стекао пријатеље. Венеција је прекрасно место, силно је лепа, веома богата и наглашено туристичка. Писао сам чланке о Венецији за многе новине - италијанске, турске, енглеске, немачке, бразилске... Али, увек је то писање о Истанбулу - стара царства и њихове рушевине. У Венецији су добро очуване рушевине, али где год да одем, ја сањам Истанбул”...
Музеј невиности истовремено је визуелно казивање о животу града на Босфору у другој половини 20. века, и његовим отварањем остварена је моја жеља да изложим ствари које је Кемал, јунак мог романа, скупљао целог живота. Ради се о стварима жене коју је обожавао - њеним наушницама, ципелама, одевним предметима, разним кућним ситницама, биоскопском картама, плакатима за филмове који су се тада приказивали”, изјавио је Памук после премијере филма.
На питање да ли је он Кемал, велики писац је одговорио да га је то већ питало хиљаде људи, и да су од тога деведесет девет одсто биле жене.
То је, заправо, питање о фикционалности фикције. Не желим да доказујем да нисам Кемал, нити бих то могао, јер се на дну мог романа налази та двострукост - не могу да говорим о свом духу, а да потом изјавим да сам све измислио. И обрнуто - не могу да кажем да је садржај моје маште истина, и да тврдим - све сам то ја, ништа нисам измислио. Да ли је Орхан Кемал? Да ли је Гистав Флобер мадам Бовари? Ту нема одговора. Оно што ме је чинило срећним док сам писао роман “Музеј невиности” су предмети - куповао сам их по базарима у Истанбулу, по дућанима, описивао сам их у поглављима. Кемал је такође скупљао те предмете, он је такође хтео музеј. Тај музеј представља његов живот. Али, ја и даље не знам да ли је у љубави важнија човекова намера или његова судбина, да ли наша срећа или несрећа зависе од наших избора или нам се догађају мимо нас. Оно чему се сада надам са филмом “Невиност успомена” јесте идеални гледалац - као што верујем у идеалног читаоца коме могу да кажем све, и волим тај осећај да причам некој непознатој, али блиској особи. Тако верујем да постоји и мој саучесник у биоскопској сали”, изјавио је писац чија су дела преведена на више од 60 језика уз милионске тираже, и који је на црвеном тепиху венецијанске Мостре недавно покупио више овација него холивудске звезде.
ИЗДАЈА ДРЖАВЕ
Један од најузбудљивијих писаца данашњице постао је славан захваљујући књижевном дару, а поштовање интелектуалаца широм света заслужио је ангажманом - Памук је 2005. због изјава да је над Јерменима у Турској пре сто година извршен геноцид који се никада није ни признао, а да се данас слично дешава и са Курдима, дошао у сукоб са турском државом.
У потрази за меланхоличним духом свог родног града, открио сам нове симболе судара и прожимања разних култура - у Турској је побијено 30.000 Курда и 1.000.000 Јермена, а нико се, осим мене, не усуђује да о томе говори”, објавио је Памук.
Против њега је подигнута оптужница, националистички и фундаменталистички кругови који су га оптужили за издају државе нису претили само њему, већ и члановима његове породице. Ипак, због притиска светске јавности судски процес против јединог турског нобеловца окончан је ослобађајућом пресудом. Исте године на Сајму књига у Франкфурту, Памук је добио Награду за мир.
У ТАЈНОМ ЦЕНТРУ СВЕТА
Ферит Орхан Памук (1952) доживео је светску славу делима “Бела тврђава”, “Тиха кућа”, “Црна књига”, “Нови живот”, “Зовем се црвено”, “Снег”, “Друге боје”, “Чудан осећај у мени”... Памук је 1991. добио Награду за европско откриће, 2006. Нобелову награду, а 2010. награду “Норман Мајлер” за животно дело.
Ја сам Турчин. Одрастао сам у меланхоличним рушевинама старог Истанбула, међу старим зградама, урушеним зидовима, вртовима о којима нико не брине, фонтанама из којих не тече вода. И премда пишем историјске романе, у животу се не ради толико о историји, и мени је најважније да разумем људска бића. Јер, роман је тајни центар света, религија или филозофија такође се обраћају том центру, али не кроз описивање дневног или обичног живота, то је оно што роман чини друкчијим. Он се бави смислом живота у дубинама дневног постојања, и код писања романа најважније је дати смисао нашим животима, јер роман живот ставља на пиједестал”.


Чудесна Памукова прича о љубави и страсти | Култура | Novosti.rs

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"