УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 04. децембар 2016.

PESMA KAO LEK - Angel Dimov - (Tv Duga Plus 2015)

субота, 12. новембар 2016.

Лакоћа ширења породичне империје.... ДОНАЛД ТРАМП

ДОНАЛД ТРАМП - ПОВРАТАК СТАРЕ АМЕРИКЕ (2)Лакоћа ширења породичне империје
Мирко РАДОЊИЋ и Раде ДРАГОВИЋ | 12. новембар 2016. 17:00 | Када је 1943. у хотелу "Њујоркер" умро Никола Тесла, ФБИ је послао Трамповог стрица Џона, угледног научника и професора, да прегледа заоставштину српског генија. Тај део приче до данас је недоречен
РОЂЕЊЕ под срећном звездом искуснији посматрачи одавно су препознали као основни предуслов за успешан амерички сан. Беба Доналд Џон Трамп имала је ту срећу: рођена је 1946. године у удобном гнезду имућне њујоршке породице, као четврто по реду од укупно петоро деце.
Преци Доналда Трампа по очевој линији су Немци, а по томе он истовремено припада етничкој већини - највише Американаца је управо немачког порекла - а задржава и добре предиспозиције да проведе живот међу тамошњим кремом - Американци немачког порекла су у просеку боље образовани и богатији од укупне популације.
Када се Доналд родио, други рат са Немцима тек што је био готов, а нова ера је почињала. Његова породица је наставила да гомила богатство. Доналдови преци донели су много мудрих пословних одлука и чини се извесним одакле том човеку бистрина да са лакоћом води и шири породичну империју, али и да придобије широке народне масе и избори се за трон водеће земље света.
ДOБАР генетски материјал, рекло би се. Стриц новоизабраног председника САД, Џон Трамп, на пример, био је познати научник, електротехничар, професор на врхунској школи, Универзитету МИТ, академик одликован од председника Регана. Пре рата је био фокусиран на унапређење рендген апарата, а када је враг (Хитлер) однео шалу "регрутован" је за рад на унапређењу радара. Пошто је 1943. у хотелу "Њујоркер" умро Никола Тесла, ФБИ је управо од Џона Трампа тражио да прегледа заоставштину српског генија. Тај део приче до данас је недоречен.
За разлику од свог млађег брата Џона, Фред Трамп, Доналдов отац, остао је веран породичном бизнису са некретнинама. Темеље су поставили његов отац Фредерик (емигрирао у САД 1885, а имиграциони службеник га је у књигу уписао као Фридриха Трумпфа) и мајка Елизабета, обоје рођени у Немачкој и у почетку носталгични за отаџбином - толико, да су јој се почетком 20. века и вратили. И по повратку у банку положили 80.000 марака, а Американци су израчунали да би то данас вредело пола милиона долара! Толико је Фредерик ушпарао током Златне грознице, држећи ресторан у Сијетлу и од других послова. Кајзер је, међутим, био љут на људе попут Фредерика, који су селидбом у Америку избегли да служе војни рок - Пруси и њихова браћа су се увелико спремали за офанзиву - па су Трампови, разочарани, поново испловили ка другој обали океана.
Мали Доналд Трамп
ОД ТАДА све им све полази за руком. Купили су 1908. земљу на Авенији Јамајка, подигли кућу, преселили се тамо а неке собе издали. Фредерик је, на крају првог рата са Немцима умро од грипа у 50. години, а бака Елизабета је са земљом умела још боље од мужа. Са сином Фредом, Доналдовим оцем, ширила је породични посао и постављала темеље империје. Мајчини гени су шкотски, али због тога се у младом Доналду није развио тврдичлук, напротив.

ДРУМПФОВИ ПОСТАЈУ ТРАМПОВИ
ТРАМПОВИ потичу из места Калштат, у данашњој немачкој савезној држави Рајнланд-Палатинат, на југозападу земље. Поуздано се зна да су тамо живели од 1608, а тада су се презивали - Друмпф. Близак рођак Трампових је и Хенри Џон Хајнц, оснивач глобалног произвођача хране, компаније "Хајнц", која прави најпознатији кечап на свету.

СУТРА: Бунтовник у основној школи

уторак, 26. јул 2016.

Живот на Јагодњи-Обичаји Рађевине-Добривоје и Добрила Пантелић



Објављено је 01.06.2015.
Prica o ziteljima Petakovica male na planini Jagodnji, opstina Ljubovija, koji se pretezno bave stocarstvom, gaje ovce, sisaju vunu, ali nju nema ko da prede. Vuna danas ne treba nikome...
...Da se proslost ne zaboravi da buducnost pamti....
Dobrivoje i Dobrila Pantelic
selo Donje Brezovice
15 312 Zavlaka
tel:(015)592-201 mob:(064)329-44-06
e-mail: pfcdokin@gmail.com
skype name: milan.pantelic10
internet stranica: Obicaji Radjevine-Dobrivoje i Dobrila Pantelic

четвртак, 16. јун 2016.

INTERVJU: Velimir Abramović - Nikola Tesla je tajno stvorio najmoćnije o...





Објављено је 11.06.2016.
Gost emisije "Intervju" bio je gospodin Velimir Abramović, istinski naučnik i mislilac kakav se retko sreće, ali i najveći živi stručnjak za delo Nikole Tesle. Preporučujemo da pogledate ceo intervju i saznate više o Teslinim brojnim pronalascima i o stvaranju moćnog oružja, o vladarima sveta koji vladaju iz senke, ali i o brojnim drugim aktuelnim temama.

Intervju je snimljen 08.06.2016. godine u našim prostorijama, u Beogradu BALKAN INFO - Zvanični kanal

четвртак, 02. јун 2016.

...Божовић оштро критикује покушај издвајања такозваних Бошњака, као посебне нације и пита се што се муслимани не угледају на Албанце у Тирани, где су такође три вере, али само једна нација. Како каже: „Хоће и у франковце, само не с нама... А по гдекоји, као један наш муфтија, доводиће своје порекло и од Мађара, само да му не би било од Србина.“ ...

Григорије Божовић (Фотодокументација „Политике“)
Косовска Митровица –Григорије Божовић (1880–1945), био је један од најзначајнијих српских писаца, који су стварали између два светска рата. Објавио је петнаестак књига прича, путописа и записа о људима и крајевима које је обишао. Био је један од најзначајнијих репортера „Политике” између два светска рата. Као антикомуниисту и „великог Србина”, комунисти су га стрељали 1945. године. Рехабилитован је 2008. О  Григорију Божовићу као сараднику „Политике”, млади истраживач Милун Стијовић говорио је на дводневном научном скупу „Живот и дело Григорија Божовића“, који је протеклог викенда одржан у Косовској Митровици и Зубином Потоку.
– Период између српско-турског рата 1878–1879, када су Срби привремено ослободили део Косова и Првог балканског рата, када су Косово и Метохија коначно ослобођени – истиче Милун Стијовић – био је вероватно најтежи период за српски народ на овим просторима, у коме су његово страдање и његови прогони попримали застрашујуће размере. После ослобођења, Божовић је борбу за напредак српског народа Косова и Метохије – наставио писањем приповедака и путописа, али и чланака у којима скреће пажњу на горуће националне проблеме, или указује на пут којим би требало ићи. Посебно је значајна његова редовна сарадња са дневним листом „Политика“, у којем је прву приповетку објавио 1910. године.
Милун Стијовић посебно се бавио текстовима објављеним 1924. године. Ову годину је узео само као пример, на основу којег се можемо упознати са његовим радом. Анализа свих његових текстова у „Политици” захтевала би читаву монографију. Већ увидом у број текстова објављених у „Политици” и њихову позицију у оквиру листа јасно можемо видети колики је углед Божовић уживао – готово сви текстови осим приповедака (седамнаест од двадесет и пет текстова објављених те године), објављени су на насловној страни. Бројне су теме којима се Григорије Божовић бави, али су најчешће оне везане за Косово и Метохију и српско национално питање. Из данашње перспективе, јасно видимо колико су биле далекосежне неке његове идеје, као и колико су многи његови савети актуелни и данас.
Божовић пише о ситуацији у којој се српски народ налази у том тренутку, а коју сагледава на следећи начин: „Наша је садашњица груба и врло немилосрдна. Њени замаси су померили с места сваког од нас. Цело наше поратно покољење“. Сматра да је веома значајно за српски народ устоличење митрополита Димитрија у Пећкој патријаршији, али и концентрација војске, поводом устоличења, у Метохији – као 1912. године, што би, како каже, требало да уплаши све оне који јој не мисле добро, нарочито многе Албанце.
Божовић осуђује власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, због тога што не реагују, тј. благо реагују, на убиства жандара у Метохији, али и подсећа на раније злочине. Више пута подсећа јавност и упозорава власти на Кабашку аферу, тј. на албански масакр над око две стотине српских војника у селу Кабашу, где су грешком залутали и где су их локални Албанци на превару разоружали и побили. Божовић критикује власти што ниједан од главних виновника масакра није осуђен, а када је један од њих (Јусуф Ука) и ухапшен, Божовић пише да се Срби олако продају, јер „тај човек има довољно опљачканих лира“.
Божовић оштро критикује покушај издвајања такозваних Бошњака, као посебне нације и пита се што се муслимани не угледају на Албанце у Тирани, где су такође три вере, али само једна нација. Како каже: „Хоће и у франковце, само не с нама... А по гдекоји, као један наш муфтија, доводиће своје порекло и од Мађара, само да му не би било од Србина.“ Критикује и реис-ул-улему Босне Џемала Чаушевића због окренутости Турској, али и због тога што је, приликом посете Истанбулу, поклонио тамошњим верницима 12.000 турских лира, уместо да толики новац искористи у својој земљи – за сиротињу, за гладне, за муслиманске просветне установе. Божовић оштро критикује и српске дипломате у балканским земљама због тога што, како каже, не штите довољно тамошње Србе и тврди да ми као народ „често допуштамо и ствари које се никад не допуштају“.
Оштро је нападао и албанске упаде на земљу Васојевића и Куча, али и бугарско четовање преко границе. Тврдио је да и једни и други познају само језик силе, а да ће Васојевићи и Кучи, уколико не стигне очекивана помоћ Београда, као и деценијама пре уједињења, сами бранити своју част и земљу од варвара. Снажно се противио отварању, како их је звао, турских школа у јужној Србији, пошто је сматрао да би то сигурно водило даљој денационализацији српског живља, као и албанског које нема баш никакве везе са турским језиком. Таквим школама се противио и зато што је наставу требало да изводе хоџе, што је у супротности са секуларном државом.
„Као што се види“, наглашава Милун Стијовић, „Божовић улаже велике напоре како би скренуо пажњу на актуелне националне проблеме и довео до њиховог решавања. Рад на ослобођењу родног краја, заменио је радом за добробит целе своје уједињене и ослобођене отаџбине и томе је посветио остатак живота. Нажалост, дошла су времена када је било забрањено бити Србин и када је српски народ дозволио да Григорије Божовић, само зато што је био велики патриота, буде стрељан, а да његова дела, формално или неформално, буду забрањена.“
= Препоручено: извор Политика

среда, 18. мај 2016.

Нису задовољни ни они којима су одобрена средства. Одлуком Министарства сви часописи који су добили новац сведени су на исто и добили су по 250.000 динара, било да излазе месечно или три пута годишње...

Андрић испод цензуса /  Б. ЂОРЂЕВИЋ | 18. мај 2016. 15:4Бурна реаговања на резултате конкурса Министарства културе Србије. Књижевност не сме бити предата кич тржишним принципима



 Велика посета на Сајму књига

СРПСКО књижевно друштво сматра да је држава дигла руке од културе, нарочито од књижевности, а да ресорно министарство показује антиевропску политику затирања културног живота и регионалне и међународне културне размене.
У прилог таквој тврдњи чланови СКД-а наводе управо завршене конкурсе Министарства културе за финансирање и суфинансирање књижевних публикација, манифестација, награда и капиталних дела. Ово друштво, како сазнају "Новости", затражиће на данашњој конференцији за новинаре, објављивање записника са седница поменутих комисија.
- Без обзира на декларативно залагање Министарства и Владе за транспарентности у раду, забрињава што ни овога пута комисије нису формиране по јасним критеријумима, нити је њихов рад контролисала јавност. Тражићемо објављивање записника да би се могло видети да ли су комисије инсталиране да би донеле одлуке које су већ донете на неком другом месту - каже за "Новости" председник УО СКД-а Игор Перишић.
Одлуке комисије које се тичу књижевности, по његовом мишљењу, показују да је тенденција била да се средства распореде интересним групама које су у вези са неким од чланова комисија.
- Парадокс је да су комисије и Министарство, као део Владе која се залаже за европске интеграције и регионалну сарадњу, управо на тим питањима потпуно ускратили СКД-у било какав вид финансирања. Ово друштво је за међународну колонију и размену са хрватским и словеначким друштвима писаца добило нула динара! Нарочито је забрињавајућа неолиберална политика у култури, у чијем спровођењу садашњи министар Тасовац бива већи католик од Вучића. Тако министар своје уништавалачке капацитете показује у домену књижевне културе, јер врхунска књижевност и смислени књижевни живот ни у ком случају не могу бити препуштени кич тржишним принципима - сматра Перишић.
ГАШЕЊЕ ЧАСОПИСАНАСТАВЉА се вишегодишње смањивања средстава у култури. Стање је неподношљиво, преживљава се на основу голог ентузијазма. Друштву и власти није стало до књижевности и културе. Било који часопис не може да постоји ако му се додели 250.000. Јасно је да држава поручује: "Сналазите се сами". Логична последица је гашење периодике које траје дуго. На страницама публикација култура се развијала 200 година, а наша политика је: "Нека се преживи још ову годину" - каже нам члан УО СКД-а Васа Павковић.
Члановима УО СКД-а, како сазнајемо, боде очи и то што је Српски ПЕН центар баш за три пројекта из међународне и регионалне сарадње добио по 250.000 динара. Писац Владимир Кецмановић, тим поводом, за наш лист каже:
- Проблем са овом као и са осталим комисијама је у томе што главну реч воде увек исти људи, чије присуство гарантује да ће бити заштићена интересна група која је приватизовала Српски ПЕН центар.
И Издавачки центар Матице српске указује на проблематичан критеријум Министарства. За десет књига, колико садржи једно коло капиталне едиције "Десет векова српске књижевности", добили су 400.000 динара - исто колико су други издавачи добили за једну књигу!
Члан комисије Министарства културе Ласло Блашковић објашњава за "Новости" да су на располагању имали три пута по десет милиона динара за три категорије: награде, периодику и капитална издања. Сам министар је, по његовим речима, донео одлуку да се утврди доњи лимит од 400.000 динара по пројекту, тако да је, на пример, у старту одбијен један пројекат Андрићеве задужбине која је конкурисала за 200.000 динара.
На заврнуту државну славину наишао је и велики број угледних књижевних награда и часописа. Ни динара није добила Награда "Стеван Сремац", кратких рукава остао је и часопис "Источник"... Нису задовољни ни они којима су одобрена средства. Одлуком Министарства сви часописи који су добили новац сведени су на исто и добили су по 250.000 динара, било да излазе месечно или три пута годишње.Андрић испод цензуса

недеља, 15. мај 2016.

уторак, 10. мај 2016.

Кроника о српско јерменској трагедији или над понором историје / Бела Тукадруз

Радомир Батуран, роман Кустос Мезезија, Catena mundi,  Београд, 2015.


Више од неколико деценија писао сам роман „Литургија“, који тзв. издавачи  у овој земљи нису хтели да штампају. Исто тако и роман  „ЦЈЕЛОМУДРИЈА ОВОГ СВЕТА: Енциклопедија уврежених идеја“, писао сам последњих  четврт века, и доживео да га  издавачи српски одбијају, као да је  рукопис окужен. Али какве то везе има, напослетку, са Господином Батураном, аутором романа „Кустос Мезезија“? Који сам читао скоро две недеље  после обележавања дана пробоја Солунског фронта 2015. године, са отпором – од почетка, узгред буди речено.  На крају књиге  је поговор професора Димитријевића, који је на неких  непуних 5 страница покушавао да одговори на питање „о чему је Батуранов роман“, тако да ја о томе, зар не, не морам да говорим и пишем?

„Радомир Батуран је кренуо да пише роман са једном утопијском намером – да прикаже целокупну српску историју, да ухвати њен смисао. Његов Антоније Мезезија је својеврсни јерменски Ноемис – Симеон – Пекићевог „Златног руна“, који са стране покушава да гледа српску историју, иако је сасвим уткивљен у њу (па му је поглед и исправан и ишчашен, како се узме). Дакле, као неко ко је много хтео и много започео (при чему га, хвала Богу, није помео умрли час ни његов ни његовог народа, јер и Батуран и Срби су још живи и још се батргају), он није могао да сасвим оствари – сматра Димитријевић - своју утопијску намеру. Зато „Кустос Мезезија" има и висина и низина. Низине су често тамо где описује нашу стару историју. Понегде се грађа отме, па се у роман насели сирова, литерарно необрађена, као пука фактогра-фија. Понекад има наивних сличица: рецимо, руски калуђери на Немањином двору говоре као данашњи Срби који натуцају руски, Немања планира будућу делатност Светог Саве, па га због тога лично он шаље на Атос, итд. Ту су и романтичарско-патриотске декламације из 19. века стављене у уста средњовековних витезова. Ипак, наивност можемо делимично оправдати, јер су ово слике са тавана једног детињства, националног и личног...Мада, и у том историјском детињству беше толико крви, смрти, братоубиства...Што се више ближи наше доба, стил Батуранов све је крилатији. Његови описи епохе Баја Пивљанина, повест о Мезезијама који се носе са потурицама Љубојевићима, имају снагу епске песме. Па онда стиже Карађорђе, са својим момком Наумом Крнаром, кога ће убити подли и властољубиви Милош, али чије ће кости обасјати Балкан. (Наумов потомак, „луди Живко", имаће значајну улогу у хроничарским записима Антонија Мезезије). Онда стиже Батуран у пуном сјају: његови описи збивања у Пиви,(...) У срцу Батурановог романа је Босна (са Херцеговином), та, негда средишња, српска земља, у којој су, још у првој половини 20. века, Срби православне вере били већина, али која је толико искрварила да више уопште није тако. Зато наш писац хоће да мајка Светог Саве буде од босанских српских великаша Борића, зато он показује неверство Дубровчана према свом српском залеђу, зато се, под Турцима, сатиру Мезезије и Љубојевићи, зато се Антоније грли са Арифом, док њена браћа, муслиманске усташе из Автов-ца, убијају своју браћу православне вере. Босна и Херцеговина су српски усуд, али и снага наше историје, јер су одатле, столећима, извирали велики људи, спремни да бране свој идентитет или кре-ну у потрагу за идентитетом по сваку цену. Један од њих је био и Богумил Копиловић, човек коме је Антоније Мезезија поверавао своје историјске списе и магнетофонске записе, да их уобличи у смислену целину. Богумил Копиловић је својевремено мислио да су му родитеље убили четнички одметници после Другог светског рата; онда је сазнао да су му родитеље убили удбаши, јер су открили да они скривају свог рођака, четничког одметника, који није хтео да се преда титовским крволоцима; своју самоистоветност добио је тек пошто је сахранио кустоса Земаљског музеја у Сарајеву, Антонија Мезезију, и његову сестру. Тек тада је, из завештајног писма, сазнао да му Антоније није био само покровитељ, него и отац, а да му је мајка била Арифа Хасанбеговић, лепа мухамеданка од рода Љубојевића, који су се некад клали с Мезезијама. “, и тд. И томе слично, стр. 545-547.

          Стицајем околности, био сам у прилици да  погледам и неколико  објављених приказа  о Батурановом роману, тамо у  Канади.
       Професор Милорад Прелевић, на промоцији у Торонту, Батуранов роман Кустос Мезезија упоређује са  Пикасовим платном Герника:
      "Роман Кустос Мезезија јесте својеврсна књижевна
 Герника: хроника свих наших сукоба, ратова и разарања, сага о хиљаду триста година смрти ― од покоља у Сиракузи до НАТО бомбардовања Србије ― приповест о свим нашим несрећама, о свим нашим Герникама".

      Професор Драгомир Вукосављевић је  овако протумачио Батуранову романенскну фантасмогорију:


"Испод фабулативног, документарног и дескриптивног слоја романа често се крију ошптечовјечанске и метафизичке истине и смислови, чак и онда када обрађује неке 'локалне' историјске теме и мотиве, као што су приче о Петку Видару, Боју Брекићу из Мачије Јаме и Урвеника. Ови, као и многи други Батуранови ликови у роману веома су рељефни и осјенчени бојом и патином времена и мирисом средине и поднебља у којем живе, али и укупном филизофијом коју роман носи у себи. А та филозофија је, изгледа нам, у томе да се кроз вјекове и времена, кроз цијелу дугу историју мијењају околности, боја и декор друштвених система, а да сам човјек, његова суштина и природа, његова спремност да воли, али и коб да мрзи и убија, остају скоро исти. Свјестан те праисторијске коби, писац романа 'Кустос Мезезија' нас на крају позива на духовно јединство, нас Словене и Србе сва три закона: православног, католичког и мухамеданског, да никада више не дигнемо руку једни на друге. Овај његов дубоко људски вапај стоји у савршеној равнотежи са оним натписом на мрамору у Радимљи код Стоца, из 1094. године, који нам поручује: 'Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама'. И баш тај натпис, ни мало случајно, писац је узео за мото ове изузетне романескне грађевине....“

Сам аутор Батуран -  како каже Мирко Ненадов Думановић (Едмонтон), на једној од промоција рекао је, између осталог, и следеће: „Причу мог романа "Кустос" пратите кроз три гласа: прво, архетипски, хроничарски који записује Антоније Мезезија, стари кустостос Земаљског музеја у Сарајеву; други је опонентни глас младог конзерватора тог истог музеја, као коментаторски ехо савремених догађаја у опкољеном Сарајеву које разарају три зараћене војске у грађанском рату у Босни 1992―1995. а трећи глас резонантни аутора који те догађаје покушава сагледати са универзалног становишта. Отуда су за читање овога ромна неопходни максимална концентрација и стрпљење, посебно на његовом почетку док се чудесна атмосфера у њему не прихвати као аутентична.
Између два велика догађаја, Битке под Сиракузом 663. и бомбардовања Србије од 19 најмоћнијих земаља Америке и Европе 1999, као две стамене обале овог романа-реке, ваља се много сукрвичава муља српског и јерменског. Прекрива га водена кожурина испод које је премного крви, зноја и патње малих људи које нико ни зашто не пита, а све вође народа и њихових битака њима манипулишу и злоупотребљавају њихове животе и животе њихових предака и потомака, како рођених, тако и оних још нерођених). Обимне и сложене је структуре овај роман". 

    И да се ту зауставим, уз напомену,  да Батуранов роман није запео за око тзв. официјелној књижевној критици у Србији, или у Београду, где је штампан. Да није доспео зимус  ни на списак оних дела  која се предлажу за награде (за роман - НИН-ову и Награду Меша Селимовић).  Што доказује – дозволите ми да мало истрчим напред – само једну ствар – коју ја  упорно покушавам да учиним видљивом у нашој култури и литератури, а то је неоспорна чињеница да  у српској књижевности  постоје  ДВА НАПОРЕДНА КОЛОСЕКА: НАЈЗВАНИЧНИЈА, ТЈ. БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ, И – БЕЗДАНА. Ја сам о томе и књигу написао, чија часописна издања у нашој јавности вешто скривају марионете бирократске књижевности.

     *
     А  сада да се вратим на ствар, то јест на оно чиме сам и започео овај осврт. Сложио бих се донекле са  Господином Димитријевићем, првим читаоцем Батурановог рукописа, који, да поновим записа, црно на бело, да „Кустос Мезезија" има и висина и низина. Низине су често тамо где описује нашу стару историју. Понегде се грађа отме, па се у роман насели сирова, литерарно необрађена, као пука фактографија....“  И ја сам као читалац, током лета прошле године, током  читања првих  стотинак страница,  имао неки помешан утисак да је и композиција Батуранове књиге, пре  кроника о понору историје,  него роман, кроника – јер се разликује од свих хроника у нашој српској књижевности, као и Исидорина књига, разликује по много чему, а пре свега – по убедљивости, можда прегломазна? Можда одвећ сложена? Али што сам даље одмицао у читању,  увиђао  сам да се овај  писац поникао у Босни и Херцеговини,  није рвао са некаквим утопијским намерама (то треба доказати и показати!), већ са стравом саме историје: бездане и страшне, и да је било крајње време да се после Андрића и Селимовића, појави из тог дела српства, још један писац, за мене лично много убедљивији од пок. Миодрага Булатовића, Мирка Ковача или Р. Братића.  Тумачи ове књиге, којих ће кроз време бити много више, ево ја им отварам пут, нека се не баве препричавањем Батурановог дела, већ покушајем  разумевања, оног што се налази у самом роману.   Нек покушају да крену одавде:

„Историја је понор у који побједници трпају све што им није по  вољи - мрмољи у микрофон поспани Богумил.Историја се прекраја данас у Босни и на Балкану и на словенском истоку све до Урала и на дивљем западу лажљивог Вашингтона. Док сам био на пракси у Музеју града Сарајева, удавили су  ме тумачи историје Босне да је већина народа у средњовјековној босанској бановини, касније краљевини, припадала посебној хришћанској цркви, која је називана „Босанском црквом". Од минорне  секте, ти тумачи су направили „самосталну цркву", баш као што их данас праве  весели  Ц|рногорци и Македонци, или што су чиниле усташе у Павелићевој Хрватској, за вријеме Хитлерове страховладе  Европом и што покушавају, опет данас, Туђманови насљедници.  У Босни су, још у Титово вријеме, срочили муслиманску причу  како су „њихове претке богумиле" прогањале хришћанске државе и источног и западног вјерозакона, те да су они зато масовно прешли на ислам када су у Босну дошли Турци. Тако су Титови комунисти, да би се додворили овим прелетачима, измислили и нацију Муслимани коју је Алија преиначио у Бошњаци додавши им још и бошњачки језик, умјесто српског. Мало је рећи да је то хипокризија фамозне историје која се пише на самом крају  20. вијека. Али то је ноторна лаж и манипулација Американаца и Европљана, и историјом и нацијом, и вјером и превјером, а о језику бошњачком да човјеку памет стане....  - Радомир Батуран, роман Кустос Мезезија, Београд, 2015, стр. 199 – 200.

    Да одмах кажем: читао сам са таквом горком радошћу Батуранов роман, можда и зато  што писца лично  нисам познавао. Нисмо пријатељевали, нисмо се дружили;  рођени смо на различитим странама српства и добили различита образовања, и носимо  што је сасвим природно и различита искуства. Батурана сам својевремно читао, као научника, као антологичара, као  аутора  две дисертације (магистарске и докторске), о  Пекићу и Растку Петровићу. Али и као приређивача књиге изабраних песама једног нашег трагичног песника родом из Багрдана, Живка Јефтића – заправо, то је једна сјајно урађена књига, како се и очекује од човека који је добио највише књижевно образовање у некадашњој СФРЈ. Налазио сам ја минулих година о Господину Батурану и пашквиле, наручене и ненаручене, тзв. писаца «диверзаната», који затровани  ко зна каквим све испирањима мозгова током школовања нису могли да му опросте то што је јавно истицао свој национални идентитет  и што се борио за истину о свом народу, против кога су се дигле најмоћније силе света. У Батурановом роману има места која ојачавају друкчију слику о овом романописцу и као човеку и као јавној личности, сасвим супротну од оне  - назовимо је, овде  псеудо-комунистичке, псеудоинтернационалистичке.
     Таквима се уста могу «запушити»  овим редовима, при крају Батуранове Кронике о српско јерменској трагедији:

„...Пребрајам и понављам, Богумиле. Нас свуда убијају. И молим: Срби, сва три закона, призовите се памети. Никада више не дигните руке једни на друге. Много је бомбардера изнад наших глава. Разговарајмо!Људи! Ако разговарамо, лако ћемо се разумети.....“  исто, стр. 542.



Батуранова Кроника о српско јерменској трагедији започиње «Напоменом хроничара», «Напоменом првог читача» и «Напоменом приређивача». Хроничар се позива на Оманеса Тумањана, јерменског писца: «Историја је упаљена свјетиљка коју сваки народ треба да има у руци да би право корачао својим путем». Погледајте, драги будући читаоци и тумачи, писци огледа и есеја, шта тамо пише. Шта тамо пише «Кустос Мезезија, На Михољдан, господње 1988.»

Удубите се и у мото записа «На мрамору у Хумском крај Фоче» , којим започиње напомена првог читача, тј. «Конзерватора Богумила, На Врачеве, 1992». Немојте случајно прескочити «Напомене Приређивача», тј. Радомира Батурана «На Св. Трифуна, 2014.». Пре свега због два последња пасуса напомене: «У нас Срба све је издељено: и вера, и нација, и језик, и писмо, и држава... Нисмо то све могли сами урадити! Да нам Вук остави само оно старо «јат», бар бисмо у писању били једно! А овако, све нам је раздијељено.
А ево нас, бар у овом роману, опет сједињени и идентификовани. И ти ћеш се, драги читаоче, идентификовати с нама. Већ се проосећамо. Бог је милостив. Опростиће нам, чак, и последње злочине наше ако се икада искрено покајемо. Амин.»


Значи, ова књига је више од Кронике о српско јерменској трагедији ! То је књижевна полифонија, што је некако било и за очекивати од писца, који је на последипломским срудијама успешно магистрирао на опусу једног Пекића, и докторирао на целокупном делу једног од најзначајнијих српских песника – Растка Петровића, који је као врстан романописац и аутор „Дана шестог“, због стицаја несрећних околности, био скриван или игнорисан и од белих и од шарених, упркос томе, што је то један од првих изузетно успешних енциклопедијских романа у српској књижевности! То је, уједно, и један од најбољих романа о голготи Првог светског рата у српској књижевности. Батуран, као постдипломац и докторант, није могао мимоићи ту поетску антиратну епопеју, тајну тога романа: то му је само могло користити као будућем романописцу.


Зашто је Батуран изабрао баш тему српско-јеменске трагедије, која траје скоро миленијум и по?


Да је изабрао неки други народ, нека друга места и неке друге фамилије, да није изабрао своју ужу и ширу фамилију, и родослов, онда би изабрао нешто коначно! И ту његови критичари, јуче и данас и сутра, нису у праву кад му спочитавају обимност његове књиге, или покушај схватања смисла понора историје, не баш целокупне српске и јерменске историје, али оног дела који је Батуран дотицао. Батуран је изабрао нешто бесконачно, јер је то њега пре тога изабрало. Неки ће се питати о чему ја то пишем и шта значи та Кроника о српско јерменској трагедији? Та Кроника о српско јерменској трагедији је нешто најапстрактније од свега и истовремено најконкретније од свега. Пастернак је знао, сетите се „Доктора Живага“, да је немогуће уловити повест, историју у вечном растењу, јер је често затичемо непокретну. Као шуму. Волим да цитирам то место, јер је дубоко истинито. Да би се познавао живот једног друштва, народа, места или краја, не треба упознати читав свет и човечанство. То показује Батуранов полифони двиг. Довољно је упознати, поновићу, доста добро, неколико фамилија. Батуран је почео прво од своје, па је онда кренуо даље. И од стоте странице те Кронике, ми ћемо наћи много уверљивих и убедљивих поетских сведочанстава... И подстицаја за оне који долазе...


Али, овде бисмо могли и да се зауставимо, препоручујући прво издавачу да понови ово издање, као броширано и у већем тиражу. Треба потражити и помоћ од српске државе, или од Републике Српске, да се ова књига штампа у респективнијем тиражу, јер она то по много чему заслужује. И била би срећа да Јермени, који знају нашу српску муку, преведу ову књигу на свој језик. Као и Руси. Цинцари, такође. Па, наравно, добро би било да ова књига буде преведена и на турски, и на арапски, на енглески и немачки, јер је реч о књизи бездане књижевности...


И на крају, поводом ове монументалне Кронике...., могао бих да наведем и речи песника Момчила Настасијевића који пориче да је његова „Хроника моје вароши“- хроника: „Не, није ово хроника. / Него на терету самом себи, и без мира, по чудо би се отворило где завирих. И запахнув ме, мало би ми, туђег било: самом себи тек најтамније, уместо разрешења само би се по гори чвор везао. ..“


У књизи „Кустос Мезезија“ многа су се „чуда отворила“, где год је Батуран завирио; и запахнуле су га ствари, поготову из српске епике (делови о Бају Николићу Пивљанину, и друго), где се наши писци ретко усуђиваху да приђу... Упркос великим изазовима, мита и историје. Али то је зато што су се многи српски писци мимоилазили са Богом и литургијом, и фатаморганама немогућих књига! Што су избегли духовност...
У Београду,  8. маја 2016.

уторак, 29. март 2016.

“Комунисти су ми уништили живот, а посебно један Црногорац, насилник”... (Љубица Оташевић)

Љубици Оташевић због оца Удба није дала мира Јелена МАТИЈЕВИЋ | 29. март 2016. 20:50 | Ни у серији “Бићемо прваци света” није се могла заобићи прича о лепоти кошаркашице Љубице Оташевић. Братанац Јован: Све планове је подредила жељи да поново буде са татом Божидаром

ЈЕДИНИ сан моје тетке Љубице Бубе Оташевић био је да напусти све и оде код оца Божидара, мајора-пилота Војске Краљевине Југославије, браниоца Београда 1941, страдалника нацистичког логора Оснабрик, који је после ослобођења одлучио да остане у емиграцији.
Ништа друго у Љубичиној младости није било важније од испуњења те жеље. У њој се крије и одговор зашто је врло рано затворила широм отворена врата блиставе кошаркашке каријере.
Овако за “Новости” говори Јован Оташевић (64), братанац чувене кошаркашице Црвене звезде и репрезентације Југославије, Горњомилановчанке која је педесетих година минулог века лепотом покорила Београд.
У граду који се опорављао од рата, причало се о много чему, али највише о лепоти Љубице Оташевић. Била је висока, природно лепа и без трунке шминке на себи, заустављала је дах мушкарцима и изазивала дивљење жена. Очаран њеном лепотом и Иво Андрић је, кажу, долазио на тренинге и мечеве Звезде на Малом Калемегдану.
И у серији “Бићемо прваци света”, која се однедавно емитује на РТС, није било могуће заобићи причу о њеној лепоти, кошаркашком умећу, вези са Срђаном Калембером, кошаркашем “црвено- -белих”... Част да тумачи лик Љубице у овој серији припала је глумици Нини Јанковић.
Али, кошаркашку каријеру Љубица Оташевић прекинула је нагло, већ у 24. години, када је као студенткиња Филозофског факултета у Београду отишла у Италију

среда, 23. март 2016.

Вапај - одабрани чланак

Трагедија српског села Рашке области

Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив
Аутор: Добросав Никодиновићсубота, 19.03.2016. у 08:15
(Фото „Пољоинфо”)
Српско село Рашке области одбројава своје последње дане – гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други једносмерни крак води на онај свет. Не враћају се у село ни једни ни други. Све је више напуштених домова и села без иједног становника. Коров се шири и буја, прождире њиве, путеве, зграде, као да отима наш људски простор.
Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ова трагедија изгледа толико очигледна да је беспредметно да се било шта о њој каже. А са друге стране, изгледа да нико не види шта се дешава са селом, понашамо се као да је све нормално. На крају, свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење. Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да говорим о другим деловима Србије.
Ево истините епизоде која све каже.
Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи и као да проверава да ли ме види, одједном пита: „Јеси ли ти Добро”? Потврдих. „Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.” Не рaзумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: „Је ли хоћеш да ти напишем да си болесна?” „Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.” „Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.” „Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.” Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километра, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем. „Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.” „Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.” Објашњавам јој да то не смем да напишем.
Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.
Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишао за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)
Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаних, безброј је у српском селу Рашке области у којем су остали само они који нису имали снагу да оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини. Неки не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот. И после смрти ти несрећници испаштају, јер црква неће да им очита опело. Преосталa родбина моли, тражи медицинску документацију да покаже цркви да су им покојници били душевно поремећени како би их црква удостојила опелом. А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен? Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима. То није село већ боравиште самртника. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба умеси хлеб и помузе једину краву, а многи ни једину краву немају. Али кад баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, напуштен од свих, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеб, да умеси не уме. Дешава се не тако ретко да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Из великог поштовања према својој баби силно жели да све погребне обичаје одради, али не може да издржи, и пре навршене године од бабине смрти сам себе лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у српском селу Селац код Новог Пазара.
Проћи ћете читава села, а нећете чути лавеж паса. Псе нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчешће имају једино кокоши. Лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без страха, као да проверавају колико им је остало од живота. У по бела дана им лисице покупе кокоши. Срне се скоро припитомиле, можете их видети свакодневно како мирно пасу поред нечије куће.
Ето, то је само делић трагедије српског села. Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, ово је само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је позорница личних трагедија. Ко спасе српско село, спасао је Србију.

уторак, 19. јануар 2016.

Станари сада плаћају кирију према тарифама "Инфостана", али би Универзитет могао да их изда по тржишним ценама и оствари више новца за испуњавање воље задужбинара...

Око 1.500 људи који живе у становима задужбина и фондација промениће ускоро адресе. Власници некретнина БУ, СПЦ, Српско лекарско друштво... Од 460 објеката, 300 је у срцу Београда. - НОВОСТИ ОТКРИВАЈУ  Држава исељава заштићене станаре  
У 460 станова у власништву задужбина и фондација живи око 1.500 такозваних заштићених станара, односно закупаца на неограничено време. По закону о њиховој регистрацији, сви би требало да се пријаве до пролећа, да би држава знала за колико њих је дужна да обезбеди пресељење.
После тога, задужбине ће економски располагати својим некретнинама, које се налазе на најатрактивнијим локацијама у Београду, Новом Саду, Нишу... Према речима Светлане Ристић, из Одсека за стамбено право Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, само у Београду их, према анкети из 2012-2013, има 293. Београд, у коме је највише станова у власништву задужбина, већ је објавио позив за пријављивање.
Према подацима Агенције за привредне регистре, у Србији има 127 фондација и задужбина. Највећи власници некретнина су Београдски универзитет, Задужбина Николе Спасића, Фондација "Солидарност", СПЦ и Српско лекарско друштво, које има целу зграду у Краљице Наталије, у Београду, у спору око власништва.
Универзитет у Београду, некада један од три најбогатија у Европи, управља задужбинама које имају око 125 станова са заштићеним станарима. У овој институцији кажу да би били врло задовољни ако би општине Врачар и Стари град, на којима се станови налазе, нашле тим људима алтернативни смештај.
Станари сада плаћају кирију према тарифама "Инфостана", али би Универзитет могао да их изда по тржишним ценама и оствари више новца за испуњавање воље задужбинара. А то је обично исплата стипендија и награда надареним студентима.
Неке од зграда налазе се у самом срцу града: на Теразијама 39, Андрићевом венцу 12 и Светогорској 12.
- Ови станови су у власништву седам задужбина које су поверене Универзитету на управу - објашњава проф. др Живослав Тешић, проректор за науку. - УБ је власник много већег броја некретнина, али оне нам још нису враћене.
Српска академија наука и уметности не управља ниједном задужбином која је власник станова са заштићеним станарима, потврдио је управник послова САНУ Будимир Лончар:
- Задужбине су посебна правна лица и о њима одлучују управни одбори, осим ако жеља дародавца није да баш Академија управља.
Маја Нешић из Удружења грађана за заштиту права корисника станова у стамбеним зградама задужбина је задовољна што је најзад изашао нацрт Закона о становању и одржавању зграда:
- Први пут после 70 година постоји воља државе да реши проблем закупаца на неодређено време у становима у својини грађана и задужбина. Закупци нису криви што су се нашли у овој ситуацији, па је држава обавезна да исправи грешку коју је направила. Једино реално решење је пресељење станара у друге станове које ће моћи да откупе, и повраћај ових власницима.
Међутим, Удружење има и неке озбиљне замерке. Да би закупци прихватили законско решење потребно је у њега унети: додатно повећање основне понуђене квадратуре по првом члану домаћинства (са 30 на 45 квм); додатно повећање квадратуре у односу за породице које напуштају станове преко 100 квм; прецизирање локације обезбеђеног стана за пресељење, чиме би се умањио коруптивни елемент и осигурало да људи из центра неће бити пресељени у рубне општине; укидање ограничења да чланови домаћинства који су рођењем или удајом то постали после 1973. немају право на стан у случају смрти носица станарског права. У супротном, закупци ће бити десетковани и избачени на улицу.
Многе задужбине су у међувремену угашене. Удружење сматра да када задужбина није обновила рад, а доста њих не може да добије решење од Агенције за реституцију о повраћају имовине, станари треба да остану у тим становима и стекну право откупа. Овако ће их преселити на периферију, а у те станове уселити друге људе који ће моћи и да их откупе!
НЕЈАСНИ КРИТЕРИЈУМИ
СВЕТЛАНА Ристић подсећа да је Министарство културе још деведесетих требало да утврди зграде задужбина чији станови се изузимају од откупа. Али, донетим правилником се само наводи списак задужбина чији станови се изузимају од откупа, али нема јасних критеријума ко може да настави рад. Следећим правилником додатно је смањен списак зграда задужбина, а нагађа се да су ти станови већ откупљени. Не зна се по којим ценама. 


Држава исељава заштићене станаре