КОМЕНТАРИ

КОМЕНТАРИ
Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите на неки од часописа "Заветина", или од књига . Да ли вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача! Докажите...

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ
На неко од дигиталних издања "Заветина", по веома повољним ценама

уторак, 10. мај 2016.

Кроника о српско јерменској трагедији или над понором историје / Бела Тукадруз

Радомир Батуран, роман Кустос Мезезија, Catena mundi,  Београд, 2015.


Више од неколико деценија писао сам роман „Литургија“, који тзв. издавачи  у овој земљи нису хтели да штампају. Исто тако и роман  „ЦЈЕЛОМУДРИЈА ОВОГ СВЕТА: Енциклопедија уврежених идеја“, писао сам последњих  четврт века, и доживео да га  издавачи српски одбијају, као да је  рукопис окужен. Али какве то везе има, напослетку, са Господином Батураном, аутором романа „Кустос Мезезија“? Који сам читао скоро две недеље  после обележавања дана пробоја Солунског фронта 2015. године, са отпором – од почетка, узгред буди речено.  На крају књиге  је поговор професора Димитријевића, који је на неких  непуних 5 страница покушавао да одговори на питање „о чему је Батуранов роман“, тако да ја о томе, зар не, не морам да говорим и пишем?

„Радомир Батуран је кренуо да пише роман са једном утопијском намером – да прикаже целокупну српску историју, да ухвати њен смисао. Његов Антоније Мезезија је својеврсни јерменски Ноемис – Симеон – Пекићевог „Златног руна“, који са стране покушава да гледа српску историју, иако је сасвим уткивљен у њу (па му је поглед и исправан и ишчашен, како се узме). Дакле, као неко ко је много хтео и много започео (при чему га, хвала Богу, није помео умрли час ни његов ни његовог народа, јер и Батуран и Срби су још живи и још се батргају), он није могао да сасвим оствари – сматра Димитријевић - своју утопијску намеру. Зато „Кустос Мезезија" има и висина и низина. Низине су често тамо где описује нашу стару историју. Понегде се грађа отме, па се у роман насели сирова, литерарно необрађена, као пука фактогра-фија. Понекад има наивних сличица: рецимо, руски калуђери на Немањином двору говоре као данашњи Срби који натуцају руски, Немања планира будућу делатност Светог Саве, па га због тога лично он шаље на Атос, итд. Ту су и романтичарско-патриотске декламације из 19. века стављене у уста средњовековних витезова. Ипак, наивност можемо делимично оправдати, јер су ово слике са тавана једног детињства, националног и личног...Мада, и у том историјском детињству беше толико крви, смрти, братоубиства...Што се више ближи наше доба, стил Батуранов све је крилатији. Његови описи епохе Баја Пивљанина, повест о Мезезијама који се носе са потурицама Љубојевићима, имају снагу епске песме. Па онда стиже Карађорђе, са својим момком Наумом Крнаром, кога ће убити подли и властољубиви Милош, али чије ће кости обасјати Балкан. (Наумов потомак, „луди Живко", имаће значајну улогу у хроничарским записима Антонија Мезезије). Онда стиже Батуран у пуном сјају: његови описи збивања у Пиви,(...) У срцу Батурановог романа је Босна (са Херцеговином), та, негда средишња, српска земља, у којој су, још у првој половини 20. века, Срби православне вере били већина, али која је толико искрварила да више уопште није тако. Зато наш писац хоће да мајка Светог Саве буде од босанских српских великаша Борића, зато он показује неверство Дубровчана према свом српском залеђу, зато се, под Турцима, сатиру Мезезије и Љубојевићи, зато се Антоније грли са Арифом, док њена браћа, муслиманске усташе из Автов-ца, убијају своју браћу православне вере. Босна и Херцеговина су српски усуд, али и снага наше историје, јер су одатле, столећима, извирали велики људи, спремни да бране свој идентитет или кре-ну у потрагу за идентитетом по сваку цену. Један од њих је био и Богумил Копиловић, човек коме је Антоније Мезезија поверавао своје историјске списе и магнетофонске записе, да их уобличи у смислену целину. Богумил Копиловић је својевремено мислио да су му родитеље убили четнички одметници после Другог светског рата; онда је сазнао да су му родитеље убили удбаши, јер су открили да они скривају свог рођака, четничког одметника, који није хтео да се преда титовским крволоцима; своју самоистоветност добио је тек пошто је сахранио кустоса Земаљског музеја у Сарајеву, Антонија Мезезију, и његову сестру. Тек тада је, из завештајног писма, сазнао да му Антоније није био само покровитељ, него и отац, а да му је мајка била Арифа Хасанбеговић, лепа мухамеданка од рода Љубојевића, који су се некад клали с Мезезијама. “, и тд. И томе слично, стр. 545-547.

          Стицајем околности, био сам у прилици да  погледам и неколико  објављених приказа  о Батурановом роману, тамо у  Канади.
       Професор Милорад Прелевић, на промоцији у Торонту, Батуранов роман Кустос Мезезија упоређује са  Пикасовим платном Герника:
      "Роман Кустос Мезезија јесте својеврсна књижевна
 Герника: хроника свих наших сукоба, ратова и разарања, сага о хиљаду триста година смрти ― од покоља у Сиракузи до НАТО бомбардовања Србије ― приповест о свим нашим несрећама, о свим нашим Герникама".

      Професор Драгомир Вукосављевић је  овако протумачио Батуранову романенскну фантасмогорију:


"Испод фабулативног, документарног и дескриптивног слоја романа често се крију ошптечовјечанске и метафизичке истине и смислови, чак и онда када обрађује неке 'локалне' историјске теме и мотиве, као што су приче о Петку Видару, Боју Брекићу из Мачије Јаме и Урвеника. Ови, као и многи други Батуранови ликови у роману веома су рељефни и осјенчени бојом и патином времена и мирисом средине и поднебља у којем живе, али и укупном филизофијом коју роман носи у себи. А та филозофија је, изгледа нам, у томе да се кроз вјекове и времена, кроз цијелу дугу историју мијењају околности, боја и декор друштвених система, а да сам човјек, његова суштина и природа, његова спремност да воли, али и коб да мрзи и убија, остају скоро исти. Свјестан те праисторијске коби, писац романа 'Кустос Мезезија' нас на крају позива на духовно јединство, нас Словене и Србе сва три закона: православног, католичког и мухамеданског, да никада више не дигнемо руку једни на друге. Овај његов дубоко људски вапај стоји у савршеној равнотежи са оним натписом на мрамору у Радимљи код Стоца, из 1094. године, који нам поручује: 'Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама'. И баш тај натпис, ни мало случајно, писац је узео за мото ове изузетне романескне грађевине....“

Сам аутор Батуран -  како каже Мирко Ненадов Думановић (Едмонтон), на једној од промоција рекао је, између осталог, и следеће: „Причу мог романа "Кустос" пратите кроз три гласа: прво, архетипски, хроничарски који записује Антоније Мезезија, стари кустостос Земаљског музеја у Сарајеву; други је опонентни глас младог конзерватора тог истог музеја, као коментаторски ехо савремених догађаја у опкољеном Сарајеву које разарају три зараћене војске у грађанском рату у Босни 1992―1995. а трећи глас резонантни аутора који те догађаје покушава сагледати са универзалног становишта. Отуда су за читање овога ромна неопходни максимална концентрација и стрпљење, посебно на његовом почетку док се чудесна атмосфера у њему не прихвати као аутентична.
Између два велика догађаја, Битке под Сиракузом 663. и бомбардовања Србије од 19 најмоћнијих земаља Америке и Европе 1999, као две стамене обале овог романа-реке, ваља се много сукрвичава муља српског и јерменског. Прекрива га водена кожурина испод које је премного крви, зноја и патње малих људи које нико ни зашто не пита, а све вође народа и њихових битака њима манипулишу и злоупотребљавају њихове животе и животе њихових предака и потомака, како рођених, тако и оних још нерођених). Обимне и сложене је структуре овај роман". 

    И да се ту зауставим, уз напомену,  да Батуранов роман није запео за око тзв. официјелној књижевној критици у Србији, или у Београду, где је штампан. Да није доспео зимус  ни на списак оних дела  која се предлажу за награде (за роман - НИН-ову и Награду Меша Селимовић).  Што доказује – дозволите ми да мало истрчим напред – само једну ствар – коју ја  упорно покушавам да учиним видљивом у нашој култури и литератури, а то је неоспорна чињеница да  у српској књижевности  постоје  ДВА НАПОРЕДНА КОЛОСЕКА: НАЈЗВАНИЧНИЈА, ТЈ. БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ, И – БЕЗДАНА. Ја сам о томе и књигу написао, чија часописна издања у нашој јавности вешто скривају марионете бирократске књижевности.

     *
     А  сада да се вратим на ствар, то јест на оно чиме сам и започео овај осврт. Сложио бих се донекле са  Господином Димитријевићем, првим читаоцем Батурановог рукописа, који, да поновим записа, црно на бело, да „Кустос Мезезија" има и висина и низина. Низине су често тамо где описује нашу стару историју. Понегде се грађа отме, па се у роман насели сирова, литерарно необрађена, као пука фактографија....“  И ја сам као читалац, током лета прошле године, током  читања првих  стотинак страница,  имао неки помешан утисак да је и композиција Батуранове књиге, пре  кроника о понору историје,  него роман, кроника – јер се разликује од свих хроника у нашој српској књижевности, као и Исидорина књига, разликује по много чему, а пре свега – по убедљивости, можда прегломазна? Можда одвећ сложена? Али што сам даље одмицао у читању,  увиђао  сам да се овај  писац поникао у Босни и Херцеговини,  није рвао са некаквим утопијским намерама (то треба доказати и показати!), већ са стравом саме историје: бездане и страшне, и да је било крајње време да се после Андрића и Селимовића, појави из тог дела српства, још један писац, за мене лично много убедљивији од пок. Миодрага Булатовића, Мирка Ковача или Р. Братића.  Тумачи ове књиге, којих ће кроз време бити много више, ево ја им отварам пут, нека се не баве препричавањем Батурановог дела, већ покушајем  разумевања, оног што се налази у самом роману.   Нек покушају да крену одавде:

„Историја је понор у који побједници трпају све што им није по  вољи - мрмољи у микрофон поспани Богумил.Историја се прекраја данас у Босни и на Балкану и на словенском истоку све до Урала и на дивљем западу лажљивог Вашингтона. Док сам био на пракси у Музеју града Сарајева, удавили су  ме тумачи историје Босне да је већина народа у средњовјековној босанској бановини, касније краљевини, припадала посебној хришћанској цркви, која је називана „Босанском црквом". Од минорне  секте, ти тумачи су направили „самосталну цркву", баш као што их данас праве  весели  Ц|рногорци и Македонци, или што су чиниле усташе у Павелићевој Хрватској, за вријеме Хитлерове страховладе  Европом и што покушавају, опет данас, Туђманови насљедници.  У Босни су, још у Титово вријеме, срочили муслиманску причу  како су „њихове претке богумиле" прогањале хришћанске државе и источног и западног вјерозакона, те да су они зато масовно прешли на ислам када су у Босну дошли Турци. Тако су Титови комунисти, да би се додворили овим прелетачима, измислили и нацију Муслимани коју је Алија преиначио у Бошњаци додавши им још и бошњачки језик, умјесто српског. Мало је рећи да је то хипокризија фамозне историје која се пише на самом крају  20. вијека. Али то је ноторна лаж и манипулација Американаца и Европљана, и историјом и нацијом, и вјером и превјером, а о језику бошњачком да човјеку памет стане....  - Радомир Батуран, роман Кустос Мезезија, Београд, 2015, стр. 199 – 200.

    Да одмах кажем: читао сам са таквом горком радошћу Батуранов роман, можда и зато  што писца лично  нисам познавао. Нисмо пријатељевали, нисмо се дружили;  рођени смо на различитим странама српства и добили различита образовања, и носимо  што је сасвим природно и различита искуства. Батурана сам својевремно читао, као научника, као антологичара, као  аутора  две дисертације (магистарске и докторске), о  Пекићу и Растку Петровићу. Али и као приређивача књиге изабраних песама једног нашег трагичног песника родом из Багрдана, Живка Јефтића – заправо, то је једна сјајно урађена књига, како се и очекује од човека који је добио највише књижевно образовање у некадашњој СФРЈ. Налазио сам ја минулих година о Господину Батурану и пашквиле, наручене и ненаручене, тзв. писаца «диверзаната», који затровани  ко зна каквим све испирањима мозгова током школовања нису могли да му опросте то што је јавно истицао свој национални идентитет  и што се борио за истину о свом народу, против кога су се дигле најмоћније силе света. У Батурановом роману има места која ојачавају друкчију слику о овом романописцу и као човеку и као јавној личности, сасвим супротну од оне  - назовимо је, овде  псеудо-комунистичке, псеудоинтернационалистичке.
     Таквима се уста могу «запушити»  овим редовима, при крају Батуранове Кронике о српско јерменској трагедији:

„...Пребрајам и понављам, Богумиле. Нас свуда убијају. И молим: Срби, сва три закона, призовите се памети. Никада више не дигните руке једни на друге. Много је бомбардера изнад наших глава. Разговарајмо!Људи! Ако разговарамо, лако ћемо се разумети.....“  исто, стр. 542.



Батуранова Кроника о српско јерменској трагедији започиње «Напоменом хроничара», «Напоменом првог читача» и «Напоменом приређивача». Хроничар се позива на Оманеса Тумањана, јерменског писца: «Историја је упаљена свјетиљка коју сваки народ треба да има у руци да би право корачао својим путем». Погледајте, драги будући читаоци и тумачи, писци огледа и есеја, шта тамо пише. Шта тамо пише «Кустос Мезезија, На Михољдан, господње 1988.»

Удубите се и у мото записа «На мрамору у Хумском крај Фоче» , којим започиње напомена првог читача, тј. «Конзерватора Богумила, На Врачеве, 1992». Немојте случајно прескочити «Напомене Приређивача», тј. Радомира Батурана «На Св. Трифуна, 2014.». Пре свега због два последња пасуса напомене: «У нас Срба све је издељено: и вера, и нација, и језик, и писмо, и држава... Нисмо то све могли сами урадити! Да нам Вук остави само оно старо «јат», бар бисмо у писању били једно! А овако, све нам је раздијељено.
А ево нас, бар у овом роману, опет сједињени и идентификовани. И ти ћеш се, драги читаоче, идентификовати с нама. Већ се проосећамо. Бог је милостив. Опростиће нам, чак, и последње злочине наше ако се икада искрено покајемо. Амин.»


Значи, ова књига је више од Кронике о српско јерменској трагедији ! То је књижевна полифонија, што је некако било и за очекивати од писца, који је на последипломским срудијама успешно магистрирао на опусу једног Пекића, и докторирао на целокупном делу једног од најзначајнијих српских песника – Растка Петровића, који је као врстан романописац и аутор „Дана шестог“, због стицаја несрећних околности, био скриван или игнорисан и од белих и од шарених, упркос томе, што је то један од првих изузетно успешних енциклопедијских романа у српској књижевности! То је, уједно, и један од најбољих романа о голготи Првог светског рата у српској књижевности. Батуран, као постдипломац и докторант, није могао мимоићи ту поетску антиратну епопеју, тајну тога романа: то му је само могло користити као будућем романописцу.


Зашто је Батуран изабрао баш тему српско-јеменске трагедије, која траје скоро миленијум и по?


Да је изабрао неки други народ, нека друга места и неке друге фамилије, да није изабрао своју ужу и ширу фамилију, и родослов, онда би изабрао нешто коначно! И ту његови критичари, јуче и данас и сутра, нису у праву кад му спочитавају обимност његове књиге, или покушај схватања смисла понора историје, не баш целокупне српске и јерменске историје, али оног дела који је Батуран дотицао. Батуран је изабрао нешто бесконачно, јер је то њега пре тога изабрало. Неки ће се питати о чему ја то пишем и шта значи та Кроника о српско јерменској трагедији? Та Кроника о српско јерменској трагедији је нешто најапстрактније од свега и истовремено најконкретније од свега. Пастернак је знао, сетите се „Доктора Живага“, да је немогуће уловити повест, историју у вечном растењу, јер је често затичемо непокретну. Као шуму. Волим да цитирам то место, јер је дубоко истинито. Да би се познавао живот једног друштва, народа, места или краја, не треба упознати читав свет и човечанство. То показује Батуранов полифони двиг. Довољно је упознати, поновићу, доста добро, неколико фамилија. Батуран је почео прво од своје, па је онда кренуо даље. И од стоте странице те Кронике, ми ћемо наћи много уверљивих и убедљивих поетских сведочанстава... И подстицаја за оне који долазе...


Али, овде бисмо могли и да се зауставимо, препоручујући прво издавачу да понови ово издање, као броширано и у већем тиражу. Треба потражити и помоћ од српске државе, или од Републике Српске, да се ова књига штампа у респективнијем тиражу, јер она то по много чему заслужује. И била би срећа да Јермени, који знају нашу српску муку, преведу ову књигу на свој језик. Као и Руси. Цинцари, такође. Па, наравно, добро би било да ова књига буде преведена и на турски, и на арапски, на енглески и немачки, јер је реч о књизи бездане књижевности...


И на крају, поводом ове монументалне Кронике...., могао бих да наведем и речи песника Момчила Настасијевића који пориче да је његова „Хроника моје вароши“- хроника: „Не, није ово хроника. / Него на терету самом себи, и без мира, по чудо би се отворило где завирих. И запахнув ме, мало би ми, туђег било: самом себи тек најтамније, уместо разрешења само би се по гори чвор везао. ..“


У књизи „Кустос Мезезија“ многа су се „чуда отворила“, где год је Батуран завирио; и запахнуле су га ствари, поготову из српске епике (делови о Бају Николићу Пивљанину, и друго), где се наши писци ретко усуђиваху да приђу... Упркос великим изазовима, мита и историје. Али то је зато што су се многи српски писци мимоилазили са Богом и литургијом, и фатаморганама немогућих књига! Што су избегли духовност...
У Београду,  8. маја 2016.

Нема коментара:

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"